Српски Спартанци: Соколски покрет у Београду, витезови моралног препорода, заједништва и слободе
Соколски покрет у Београду био је, слободно можемо рећи, удружење спортских витезова који су желели да, кроз тренинг, изграде здраве, моралне и снажне чланове друштва. Као такви, београдски Соколи били су Спартанци модерног доба.

Иако је у Београду соколски покрет имао своје претече, у Краљевини Југославији је званично основан 1929. године. Соколство као "витешка организација за физичко јачање" настало је у Прагу 1862. године као начин борбе портив германске превласти у време Аустроугарске, а његов оснивач био је др Мирослав Тирш (да, онај по коме је Тиршова улица добила име). Идеја је била да се, кроз физичко и морално снажење људи створе снажнији Словени који ће се ослободити спољних утицаја и стране власти.

Када је Београд у питању, постојало је веома плодно тле за сејање идеје соколства. Тако је сликар Стеван Тодоровић још 1852. године основао Прво српско друштво за гимнастику и борење, а бављење спортом већ је била традиција у нашем народу.

Др Владан Ђорђевић је, по повратку са студија, добио намештење начелника Санитетског одељења. Користећи позицију, своје идеје о оснивању гимнастичког друштва у Београду изнео је министру Милутину Гарашанину. Тако је 1881. године настало Београдско друштво за гимнастику и борење које је радило на развоју телесне снаге и здравља својих чланова, подизању нових друштава зарад ширења свести народне заједнице, увођењу народних игара у вежбе и спремању учитеља гимнастике.

На скупштини 7. априла 1891. ово друштво прихватило је свесловенску соколску идеју и мења назив у Београдско гимнастичко друштво Соко.

Патриотизам, човекољубље и идеали за које се соколсктво залагало учинили су да његова популарност брзо нарасте међу Београђанима.

Већ 1910. град Београд Соколском друштву пружио је земљиште за изградњу дома. Рат и недостатак средстава учинио је да објекат буде завршен тек 1936. године, а назван је "Соколски дом Витешког Краља Александра И". Пројектовао га је члан Матице Момир Коруновић, а отворио га је старешина друштва, др Милан Главинић.

Иначе, краљевска породица је од самог старта пружала подршку Соколском покрету. Сам краљ Петар ИИ Карађорђевић, који је као дете вежбач проглашен "најмлађим југословенским соколом", 1929. године постаје старешина државног Сокола Краљевине Југославије и од тада се у јавности појављивао искључиво у соколској униформи, у којој је био и на Првом свесоколском слету Краљевине Југославије 1930. године одржаном на дрвеном стадиону у Београду.

Члан Сокола могао је да постане свако ко је желео докле год је "дорастао и непорочан".

Занимљиво, касније ће овом удружењу припадати и Јосип Броз Тито, Дража Михајловић, Михајло Пупин и многа друга позната имена.

У освит Другог светског рата, 1940. године Соко је бројао 350.000 чланова и сматран је "другим ешалоном одбране Краљевине Југославије".

Одмах након Априлског рата 1941. окупатори су забранили рад Савеза сокола. Заправо, започет је прогон чланова и симпатизера од стране свих који су желели да виде смрт Краљевине.

Заправо период током и непосредно након рата био је најтежи у историји соколског покрета. Соколи су хапшени, одвођени у логоре, стрељани...

Комунисти су соколе сматрали класним непријатељем. Рато Дугоњић у свом чланку "11 новембар", објавлјеном у листу "Фискултура" 1945. оптужио је Соко, заједно са Хрватским Орлом, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. Председник владе Словеније Борис Кидрич, у лето 1945. у Љублјани, захвалио се соколима на патриотском ставу у борби против окупатора, и у исто време најавио да соколска друштва морају да окончају своје деловање и рад. Као разлог навео је наводно приступање већине чланова српског сокола четничком покрету.

Одмах након „ослобођења“ Београда у октобру 1944. група људи је спалила експонате Соколског музеја у дворишту зграде Крсмановића, а тајна полиција је ловила чланове Соколова.

После „ослобођења“ комунистичке власти упутиле су позив да се обнови рад соколских друштава, међутим, у страху да би могли бити убијени, нико од чланова се није пријавио. На ово је посебно утицало стрељање др Миодраг Стевановић, старешине Соколског друштва Београд ИВ на Чукарици, после ослобођења.

У наредним годинама назив Соко практично је био забрањен као творевина буржоазије. Новембра 1951. у Љубљани на ИИИ годишњој скупштини Гимнастичког савеза Југославије, ово удружење мења име у Савез за телесно васпитање "Партизан" Југославије који је заправо преузео бављење делатностима соколских друштава. Усвојен је нови програм рада где су додате штафета, окружни слетови, првомајске параде, мајски излети, … а "Партизан" добија значајну улогу у погледу физичког васпитања омладине и одраслих.

Део сокола повукао се из јавног живота чувајући соколске традиције, а своје заставе закопали су на тајним локацијама на Бановом брду.

Ипак, после 50 година касније Соколски покрет обновио је свој рад. Милорад Јевтић, носилац Албанске споменице, Ордена Св. Саве и Југословенске круне, и члан највишег соколског руководства пре Другог светског рата, 8. августа 1991. упутио је позив старим члановима сокола на окуплјање и обнавлјање соколских друштава. Ово је и учнињено у Београду 23.јула 1992.

Зато ми данас, као група омладинаца која негује соколске вредности, обнављамо овај славан покрет са циљем његовог потпуног васкрснућа и враћања на стару славу, па и дизање у нове висине.

Свесоколски слет у Београду

Соколски дух живи!

Саборци шаљу поздраве са фронта, Работайте, братья! Победа будет за нами!

Устај, живи, бори се, не клони!

Победа будет за нами!